DRUGI PIŠU: Nuca Nuhanović –
Jednog zimskog dana, davne 1948. godine, u zemunsku železničku stanicu ulazio je voz popularni “ćira“, gusti crni dim se kovitlao i spuštao na snežnu belinu. Iz tog voza na stanicu u sivom gromb kaputu je izašao mladić, dvadesetodvogodišnjak, u rukama jedan mali drveni kofer sa stvarima koje su mu u tom trenutku bile sve. Krenuo je ka centru grada kojeg do sada nije ni video ni poznavao, nešto u njemu mu je govorilo da je to mesto u kojem želi da svije novo gnezdo. Okretao se oko sebe sve mu je bilo novo i nekako drukčije, nepoznato ispred njega je stajalo kao visoki bedem.
Ej, Zemune širokih ruku, velikog srca, otvorio si bedeme svoje mladiću koji u tebi nije imao nikoga. Krenuli su prvi koraci mladog Nuhanović Mehmeda, od detinjstva zvanog Meda.